Od čekanja kiše do navodnjavanih useva
Za sve nas koji smo možda zaboravili, naš lanac ishrane započinje fotosintezom. Da,onaj proces o kojem smo učili u osnovnoj školi. Sve živo na planeti Zemlji zavisi od čudesne sposobnosti biljaka da ugljendioksid (CO2), sunčevu svetlost i vodu pretvore u ugljene hidrate (šećer). CO2 dolazi iz atmosfere, i zapravo, imamo ga previše. Svetlosti imamo zahvaljujući suncu, ali voda mora doći do korena biljke bilo prirodno kišom, bilo veštački navodnjavanjem. Bez stalne dostupnosti vode, mašina za proizvodnju hrane koja se zove biljka radi na neoptimalan način ili u potpunosti prestaje da radi. Suština je, ako naši usevi konstantno ne dobijaju potrebnu količinu vode, dobićemo manje hrane za uzvrat.
Kako da hranimo 10 milijardi do 2050?
Kladim se da ste to već čuli; do 2050. godine na ovoj planeti će nas biti skoro 10 milijardi. Pored ogromnih gužvi u saobraćaju, gužvi u gradovima i užasnom zagađenju, to takođe znači da ćemo morati da uzgajamo mnogo više hrane. U stvari, 70% više. Da bi ova jednačina uspela, moraćemo da proizvedemo više na istoj količini zemlje ili možda čak i na manje zemlje. Pre 20 godina to možda ne bi bio ogroman problem, a veća proizvodnja jednostavno bi značila sadnju više hektara. Ali stvari su se promenile. Imamo manje obradivog zemljišta po stanovniku, ograničene resurse vode, a povrh toga nepredvidivu i promenljivu klimu. S toliko kritičnih promenljivih van naše kontrole, da li smo spremni da se direktno suočimo sa ovim izazovima u proizvodnji hrane?
Možemo li poveriti kiši svoje živote?
Bolni odgovor je ne. Poljoprivreda koja se oslanja na kišu pokriva 80% svetske obrađene zemlje i odgovorna je za oko 60% ratarske proizvodnje. U subsaharskoj Africi nenavodnjavani usevi čine do 95% poljoprivrede. Širom planete su velike suše i neredovne kiše. Južna Afrika se tek sada oporavlja od šest uzastopnih godina bolne suše koja je uzela ogroman danak njenom poljoprivrednom sektoru, a posebno industriji šećera. Dugotrajna toplota i suvoća tokom leta 2018. doveli su do suše u mnogim evropskim zemljama. Poljoprivredna zemljišta zavisna od kiše bila su prva mesta koja su stradala. Od vinograda do polja kukuruza, usevi su bili ozbiljno pogođeni, što je rezultiralo ili malim prinosima ili potpunim gubitkom useva.
Ne radi se samo o ukupnoj količini kišnice. Poljoprivreda oslonjena na kišu takođe je u vezi sa vremenom. Ne pomažu velike kiše ako nisu raširene tokom sezone. Bujične kiše rezultiraće poplavama, pa čak i gubitkom useva, dok tokom ostatka perioda gajenja useva vode neće biti dovoljno, jer je kapacitet zadržavanja vode u zemljištu ograničen. Promena obrazaca kiše širom sveta učinila je vidljivim ovaj problem.
Na makro nivou, implikacije nestabilnosti u proizvodnji hrane prevazilaze nivo individualnog poljoprivrednika. Radi se o sigurnosti hrane, sigurnosti posla i ekonomskoj sigurnosti na ličnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Može li svet priuštiti nestabilnu i neoptimalnu proizvodnju hrane?
Neka činjenice govore same za sebe
Prema nedavnom istraživanju Univerziteta u Berkliju u Kaliforniji, čovečanstvo ima neposrednu sposobnost da proširi navodnjavanje na 15-25% nenavodnjavanog poljoprivrednog zemljišta povećavajući našu globalnu proizvodnju hrane za 6-8%. To će prehraniti dodatnih 620-840 miliona ljudi. Navodnjavanje pruža predvidljivost i stabilnost i predstavlja najneposredniji način na koji možemo povećati produktivnost i ublažiti rizik.
Uzmimo za primer tri poljoprivrednika iz američkog “kukuruznog pojasa” koji su neke od svojih polja kukuruza pretvorili u useve navodnjavane sistemima kap po kap. Dan Lupkes iz Ilinoisa uspešno je navodnjavao kap po kap neke od svojih najkvalitetnijih površina i uspeo je da maksimizira prihod na svakom hektaru. Njegov prinos kukuruza porastao je sa 9,5 tona / ha na parceli koja se napajala kišom na 19,5 tona / ha na parceli navodnjavanoj kap po kap. U Severnoj Karolini, Kevin Metjuz je prešao sa 9 tona / ha (na parceli napajanoj kišom) na 19 tona / ha (na parceli navodnjavanoj kap po kap) i rekao da je „… udvostručio prinos, ali je samo jednom morao da seje“. Keli Garet iz Ajove takođe je 2016. godine počeo da koristi navodnjavanje kap po kap. Rezimirao je iskustvo rekavši da „Ne treba da kupujete više zemlje, ne treba da kupujete više semena. U najgorem slučaju, trebaće vam je još jedan kamion da odvezete letinu, a to je divan problem! „
Za druge poljoprivrednike dobar prinos vezan je za kvalitet. Uzgoj vinograda zavisnih od padavina u nekim od glavnih regiona Južne Afrike (Stelenboš i Svartland) nekada je bio norma. Tokom poslednjih 20 godina zbog jakih suša, poljoprivrednici su počeli da koriste dodatno navodnjavanje kap po kap kako bi osigurali kvalitet, ujednačenost i stabilnost proizvodnje grožđa, a da nisu zavisni od vremenskih prilika.
U Mindanau, Filipini, pre trideset godina navodnjavano je samo 20% od 90.000 hektara intenzivno uzgajanih banana. Uzgajivači su u početku navodnjavanje videli kao osiguranje od suša, ali kako su te suše postajale sve duže i češće, a kupci zahtevali specifični kvalitet i doslednost proizvodnje, farmeri su počeli da prelaze na navodnjavanje kap po kap. Danas, ogromnih 50 hiljada hektara plantaža banana navodnjava se kap po kap.
Navodnjavanje nije velika muka, pa u čemu je onda problem?
Za razliku od kupovine drugih poljoprivrednih mašina kao što su traktor ili prskalica, navodnjavanje u mnogim slučajevima zahteva infrastrukturne radove koji su izvan domašaja individualnog poljoprivrednika. Većina naše proizvodnje hrane zavisi od malih i srednjih farmi kojima nedostaju finansijske mogućnosti izgradnje velikih vodovodnih mreža i oslanjaju se za navodnjavanje na lokalnu vlast ili druge javne ili privatne entitete. U mnogim zemljama vlade, vodovodni zavodi i druga veća tela uložila su velika sredstva kako bi dovela vodu na polja i stabilizovala poljoprivredu i lokalnu ekonomiju. Ogromna ulaganja u zemlje poput Indije, Perua, Izraela i Turske čine navodnjavanje dostupnim milionima poljoprivrednika izgradnjom potrebne infrastrukture za isporuku vode i omogućavanjem subvencija za opremu za navodnjavanje. U drugim zemljama problem ostaje nerešen, a individualni poljoprivrednici i dalje zavise od kiše.
Poziv za buđenje
Nedavno smo videli kako naša civilizacija može biti krhka. Ali da li smo naučili lekciju? Individualni poljoprivrednici mogu brzo da evoluiraju i da se prilagode promenama, pa ćemo verovatno videti značajnije prihvatanje navodnjavanja i drugih tehnologija na velikim porodičnim i korporativnim farmama. Pitanje je da li će naši lideri koji drže finansijski ključ naše prehrambene sigurnosti i socijalno-ekonomske stabilnosti uložiti u resurse da pređu sa poljoprivrede zavisne od kiše na održivu poljoprivredu sa smanjenim rizikom na nacionalnom i globalnom nivou? Verujemo da će pojačani fokus na sigurnost hrane i ekonomsku stabilnost poljoprivrednog sektora pomoći da se ubrzaju ulaganja u vodu i infrastrukturu za navodnjavanje i da će smanjiti našu zavisnost od padavina – za budućnost u kojoj će hrana biti sigurna.